Смрт и вечни живот

У уводној речи, протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, указује да, књигу Смрт и вечни живот патријарха српског Павла, чине његови одговори на богословске, етичке и богослужбене недоумице које су му током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века у форми питања поставили свештеници, монаси и духовно пробуђени верници наше Цркве. Његова Светост је првобитно своје одговоре објављивао у Гласнику СПЦ, потом су они сабирани и објављени у тротомном, зборнику под насловом Да нам буду јаснија нека питања наше вере (Београд 1998. и 2007.). Из те ризнице богословља патријарха Павла Издавачка фондација Архиепископије београдско-карловачке објавила је један засебни и краћи, тематски хомогенији, зборник – Пост и свето причешће у православној Цркви који је, доживео неколико издања. По истом критеријуму – тематске јединствености – сачињена је и ова патријархова књига.

Већ из самог назива књиге – Смрт и вечни живот – очигледно је каквим се темама и питањима блаженопочивши патријарх Павле бави на њеним странама. Књига је подељена у два дела. У првом, више богословском, обрађују се опште теме: бесмртност људског бића, вечног живота, врсте и квалитета вечног живота за оне „који нису упознали хришћанство, а умру ван крила Цркве“ као и смисла и значаја молитава за покојнике.

Црквеним обредима и молитвословљима намењеним покојницима посвећен је други, већи део зборника. Патријарх у њему одговара на више пута постављена питања – да ли се може вршити опело некрштенима, самоубицама и припадницима других хришћанских конфесија као и парсатоси онима над којима није извршено опело. Ни питање става Српске Православне Цркве према кремирању верника у овом делу није остало без одговора.

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је више пута подвукао хармонични однос црквеног предања и личног опита у искуству и изразу писца управо као централну карактеристику његовог богословља. Дубока лична уроњеност у свештене воде предања оставила је снажног печата и на овој књизи.

Друга драгоцена одлика овог штива је благодатна усклађеност у односу доследности и снисхођења примене црквених канона у патријарховом начину расуђивања. Из свих одговора које је патријарх Павле дао на овим страницама просијава њему карактеристична усредсређеност, потпуна верност црквеним прописима која, истовремено, никада не губи из вида конкретног човека кога сагледава очима пастирског расуђивања и очинске љубави.

Због свега тога су одговори патријарха Павла драгоцени не само на плану сазнања и разумевања феномена о којима говоре – они представљају својеврстан образац богословља који треба следити. А то и јесте и основни идеал сваке озбиљне теологије: повратак на отачки начин мишљења и постојања.