Чин освећења храма

У писаној заоставштини блаженоупокојеног патријарха Павла посебно место заузима његовом руком дописиван и делимично измењен рукопис Чина архијерејског освећења храма, објављен у оквиру пете књиге његових Сабраних дела. Структуру овог чина, који је у основи остао постиконоборачки византијски чин освећења храма, патријарх Павле није мењао – његове интервенције везане су махом за одређене специфичности рубрика овог поретка. Поред тога, патријарх Павле додао је основним текстовима упутства за припремање Воскомастиха, списак неопходних ствари за освећење храма као и практичне напомене које омогућавају да се освећење изврши како треба.

У књизи се помињу основни структурални елементи освећења богослужбеног простора, на првом месту служење Евхаристије. Првобитни „обред“ освећења цркава на Истоку било је само служење Свете Евхаристије. Други важан елемент је полагање моштију Светих мученика у новоосвећени храм. Теолошко порекло везе олтара и мученика потиче из визије боговидца Јована Богослова који је под небеским жртвеником видео душе закланих за реч Божју и за сведочанство Јагњетово које имаху (Отк 6,9). Трећи је помазивање светим миром. Ова пракса води порекло из Старог Завета. Четврти елемент је прање водом. Као што водом и миром човек постаје хришћанин, тако се и прањем, кропљењем и помазивањем христијанизује, односно посвећује зграда за дом молитве, заједнице верних.